prvi dan

Ne ulazeći u tačnost, istorijsku korektnost, egzistencijalne, moralne i druge vrednosti Biblije (Svetog Pisma, Starog i Novog Zaveta), moram da priznam da me oduševljava sam početak. Tu mislim na Prvu knjigu Mojsijevu - Postanje:

U početku stvori Bog nebo i zemlju.
A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom;i duh Božji dizaše se nad vodom.
I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost.
I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.
I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć.
I bi veče i bi jutro, dan prvi.

Tako lep opis  početka. Setite se kako vam je bilo prvi dan negde (u novoj školi, na novom poslu, u novom gradu).

A tako je neobično! Nije izlizano kao "pa da počnemo" koje zvuči kao nešto što se mora a najradije ne bi smo. Nije negativno kao "svaki početak je težak" kojim kao da predviđamo neuspeh pa se unapred ograđujemo. I nije pomirljivo kao "i najduže putovanje počinje prvim korakom".

Sa druge strane, sam prizor: kao da gledate kako nastaje sve što postoji. Bez muke, napora, tutnjave i svetlosnih eksplozija. Jednostavno, jednim potezom. Kao da uzmete olovku i nacrtate. PUF i gotovo!

Ali nije samo to. Uvek sam osećao da iza toga ima još nešto što se rečima ne može opisati.


Nedavno sam čitao o spekulacijama vezanim za četvrtu dimenziju i sve se lepo povezalo.

Ne mogu da pričam o četvrtoj dimenziji direktno. Ne mogu da ti pokažem njenu sliku. Niko ne može. Jer smo trodimenzioni i to je sve što naša misao može da pojmi.

Da se razumemo, imamo mi matematički model da je opišemo, da po njoj merimo i koristimo je da odemo i dalje u petu, šestu, ... sve do dvanaeste dimenzije. Možemo i dalje ali to što je iza ne možemo da povežemo ni sa čim osim sa apstrakcijom zvanom broj. Ali ne možemo da je zamislimo.

Pokušaću da objasnim koncept četvrte dimenzije pomoću analogije.

Zamisli dvodimenzioni svet - svet samo sa širinom i dužinom. Ravan svet, beskrajno tanak,  bez visine. I zamisli bića koja u njemu žive. Njihove kuće su dvodimenzione figure - kada uđu unutra osećaju se spokojno i opušteno jer su zaštićeni od vremenskih prilika i pogleda drugih.

Kako to nama iz treće dimenzije izgleda?

• Mi znamo da takvih 2-D svetova može biti više. Oni to ne mogu da pojme.
  
• Vidimo njihove 2-D objekte jednim pogledom - oni moraju da obiđu oko objekta da bi ga sagledali u celini.
  
• Vidimo ih i kad su zaključali sva vrata i prozore.
  
• Možemo da dodirnemo unutrašnjost 2-D objekta a da ne dodirujemo njegove ivice. Njima je to čudo!
  
• Ako odlučimo da se spustimo u njihov svet, sve što će videti je da se niotkuda pojavljuje nešto nalik na krug.
  
• Šta je za nas stvaranje nekog njihovog objekta? Potez olovkom, ništa više.
  
• Iz naše perspektive brisanje jednog od tih bića ili njihovih objekata ima drugačiji smisao od njihovog - da je to tragedija za koju nema objašnjenja.
  
• Oni bi mogli da diskutuju o nama ali nikad ne bi mogli da nas sagledaju u celini. Iz njihove perspektive nema nikakvog dokaza da 3-D bića uopšte postoje.
  

Ovo se već može pokazati. Pogledaj ovde.

Ako bi smo želeli da im dokažemo svoje postojanje imamo dve mogućnosti:

1. Da jedno od tih bića izvučemo u 3-D svet i pokažemo mu a onda da ga vratimo da priča ostalima. Kako bi ostala bića doživela odlazak pa povratak? Da li bi u tu priču poverovala?
2. Da se spustimo u njihov svet, dopustimo da nam izmere obim prsta, ruke, glave i da računamo na njihovu maštu da nas zamisle. Da li bi mogli?

Naša pozicija prema bićima iz četvrte dimenzije bila bi potpuno ista. Ona bi mogla da stvaraju i uništavaju jednim potezom, da utiču na stvari i bića u zatvorenim prostorijama a da ne prolaze kroz zidove, da nas gledaju i onda kada smo sigurni da nas niko ne vidi...

Zanimljivo?

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Dan Prvi

• Generalna [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom